Sakrili ste ste ispod niskih pobuda, sakrili ste se ispod jorgana stidljivih želja.
Sakrili ste se u sigurnu zonu, koje društvo brani, plašeći se da parkirate svoje srce na mestu koje nije propisano zakonom, unapred definisanih pravila. Onda u toj sigurnoj zoni niste srećni, tražite dalje, treba vam dokaz da vredite, potrebno vam uzbuđenje, treba vam validacija.
Ukoliko je ne dobijete, ne postojite.
Kada ta zona postane ušuškana ili nestabilna u nju počnete da sumnjate, tražite dalje...Bolju, sigurniju zonu ili barem onu koja će vam trenutno pružiti potvrdu vrlina koje su se izgubile pod uticajem nesigurnosti, i prigrlile sumnju u svoje kvalitete. Onda i tu bude ok, neko vreme, dok ne shvatite da ne traje ni to. Idete dalje ali dalje, je zapravo dublje. Staza se pretvara u more, a koračanje u plivanje. Zaboravljate da plivate i tonete u ponor, povređujući druge, ali i sebe.
Potrebna vam je doza sigurnosti ponovo, vraćate se onome što je trajalo jer nekako je dugo tu, teže će se srušiti. Samo i dalje vas muči taj nedostatak koji tinja kao žar koji može da se raspali ili da se ugasi. Šta uraditi sa njim? Da li ga ugasiti istinom ili nastaviti potpirivanje vatre lažima? Raspali se ta vatra ponovo ali teško je držati plamen kada shvatiš da si sam odgovoran za njegovo gorenje. Kada shvatiš da moraš da se pogledaš u ogledalo i kažeš sebi ko si, bez uplitanja drugih. Uhvatiš sebe za ruku i izustiš ono što ne voliš kod sebe, čega se plašiš. Ponestane reči u trenutku kada moraš da pronađeš one koje opisuju tvoju vrednost. Tada je teško držati plamen, jer tada se suočavaš sam. Ali kada osetiš da težina može postati lakoća, ukoliko budeš dovoljno hrabar da se suočiš sa sobom, dolazi sloboda. Sloboda te odvaja od zavisnosti tuđih mišljenja, odobravanja, validacije, uslovljene ljubavi.
Onda sam biraš svoju mirnu luku iz koje ne želiš da ideš jer mir je mnogo lepši osećaj od sigurnosti.
Mir je sinhronizovan sa tvojom dušom, a duša je dom.
Comments