Sedeli su zajedno na klupici u parku. On u jednom telu, ona u drugom. Sreća je izledala čilo, u sportskoj opremi za vežbanje. S’osmehom na licu pevušila je stihove omiljene pesme. Umor je sumornim pogledom, znatiželjno posmatrao, pokušavajući da spozna uzrok njene radosti i svoje ravnodušnosti. Često bi se pitao, zašto mu je toliko teško da se nasmeje.
Sreća mu je pokazivala lepotu prirode, vodila ga do parka, šetala ga kroz ulice, ukazivala na skakutanje veverca po drveću, skoro pa nečujan zvuk povetarca, jesenje boje lišća i plavetnilo neba. Pokušavala je da mu ukaže na note pesme orkestra koji je svirao u parku i osmeh oblaka, koji bi na tren svojim namigom, zaklanjali sunce a onda ga opet neočekivano pustili, da zagrli zemlju. Umor ništa nije video.
“Hajde da popijemo kafu i sednemo na klupu pored reke?” pitala ga je, ali Umor je bio previše bezvoljan, da bi odgovorio. "Želiš li da kupimo karte i odemo do pozorišta?", nastavila je. "Nemam volju, sve mi je dosadno, to su tako obične stvari, kojima se više ne radujem. Ne znam kako da postanem Ti...Sve mi je nezanimljivo, izmoren sam…"
"Da li si bolestan?", pitala je Sreća." Nisam, ali se tako osećam."
"Mhm, da znaš šta sam ja sve danas radila. Popila sam kafu sa mamom, igrala se sa sestričinom, sada idem na porodični ručak, a večeras ću gledati u nebo, možda sa cašom vina u svojoj ruci. Tada nisam baš sigurna da će mi trebati društvo jer uživam i u svom. Da li ti uživaš u svom društvu?",upitala ga je znatiželjno."Pa iskreno ne toliko, osećam više nelagodu kada sam sam, ali me i ljudi iscrpljuju. Konstantno sam bezvoljan. Ne znam šta trenutno imam lepo u svom životu. Ne volim svoj posao, devojka me je ostavila. Porodica me ne razume i opterećuje. Prijatelji mi oduzimaju energiju. Uplatio sam letovanje i uzeo stan na kredit. Sada trebam da se pakujem a nisam ni uspeo, da dovedem svoje telo u savršenu formu. Krediti su nikada završena priča, pa se kajem što sam se upustio u taj rizik."
Sreća ga je bez reakcije na licu ponovo entuzijastično upitala: "Hajmo sutra da vozimo biciklu, biće lepo vreme?" O Srećo neumorna si, nemam volju zaista. Divim se tvom entuzijazmu, ali ne želim.
"Ok, ne moraš. Ništa, idem sama.
Vidimo se prekosutra na poslu. Drago mi je da sam te upoznala i imala prilike da provedem neko vreme sa tobom. Ja u petak putujem i ne znam da li ću se vratiti.", rekla je polutiho.
"Kako to misliš?", nastavio je Umor. Zar nećeš nastaviti da dolaziš na posao?", upitao je zbunjeno. "Pa to mi je poslednja hemioterapija i pokušaj…Ukoliko su i ovog puta promašili terapiju, želim da me pamtiš ovakvu. Ostavljam ti u testamentu sebe i zadatak da postaneš neko drugi. Ukoliko ti imaš mogućnosti za to, a ja svoj put završavam, onda je tvoja obaveza, da taj put nastaviš.
Nemoj, da kao ja, prekasno shvatiš šta znači biti srećan, videti i osetiti život, izoštriti percepciju i skloniti maglu sa puta.
Zbog toga smo se sreli. Slučajni susreti ne postoje. Za mene verovatno jeste prekasno, dok za tebe još ima vremena.
Tužna cinjenica je da, uistinu slep čovek bolje vidi, od onog ko ima taj blagoslov, jer mu nedostatak jednog čula omogućava maksimalno korišćenje drugih. Iz te večite želje, on neprekidno mašta o stvarima koje mu nedostaju i zamišlja najlepše prizore. Ti prizori su u realnosti, svuda oko nas, samo ih često ne primećujemo.
"Nemoj biti umoran za život, a odmoran za bolest."
Comments