Volim tvoj osmeh, tvoj nesavršen nos. Tvoj dubok pogled koji traži lepotu u prizorima života i oči koje se smeše dok gledaju u one koji i nisu toliko radosni. Volim ih i kada ne vide dobro pa se zasuze, opet su lepe. Mnogo volim tvoje razdragano lice koje se trudi da svakog dana neguje tu radost. Tvoj ubrzan hod koji je nešto između koračanja i letenja. Često mi deluje kao da levitiraš. Volim tvoj glasan smeh, tvoje bore nastale od bespotrebnog mrštenja, neosnovanu ljutnju, tvoje greške, tvoje reagovanje u afektu, kilogram viška od omlijene hrane, tvoje ćutanje kada bi reči izašle a ne smeju. Volim tvoju neodgovornost kada joj dopustiš da preuzme vođstvo i onu lošu organizacju kada se umoriš. Volim i kada ne vidiš dobro pa ti ja kažem šta je istina. Kada drugima pomažeš bezuslovno i bodriš ih na putu ka cijevima, jer u njih veruješ. U trenucima kada želis svima da pomogneš, kada druge inspirišeš, kada se tuđoj sreći raduješ.
Volim tvoju upornost, tvoju borbu s unutrašnjim nemirima, tvoj uspeh kada savladas lošu stranu instiktivnih poriva i zagrliš onu dobru, ali moja ljubav nije manja ni kada posustaneš i pridružiš se slabostima jer znam da su to trenuci umora, a ti si moj borac.
Svu ovu ljubav svakodnevno dajem svima a često zaboravim da je pružim i tebi. Zato je pretočena u reči, kako bi iste utišale emocije koje podržavaju misli da nisi vredna ljubavi i da je ne zaslužuješ.
Neka ti ovo bude moj zagrljaj kada se osetiš da nemaš kome da pohrliš u isti.
Svom unutrašnjem detetu, od odrasle JA.
Volim te...
Comments