Rana je rekla povredi: "Boli me." Povreda je uzvratila:"Nastaviću, dok ne budeš spremna da zarasteš."
Krenula je Ljubav u potragu za srećom. Nije očekivala da će put biti toliko krivudav i neprohodan. Koračajući, vapila je za svojom utabanom stazom. Ljubav samo zna da voli pa zbog čega bi bolela? Na tom putu naišla je na kamen. Kamen je delovao vrlo snažno u odnosu na nju, nekako nedokučivo tajnovit ali misterioznog stava, odavao je utisak stabilnosti, podrške, sigurnosti... Ljubav se zaljubila u kamen. On je imao sve ono što bi njenu toplinu štitlo, osetljivost negovalo, empatiju vrednovalo i nežnost čuvalo. Međutim, kako je vreme odmicalo Ljubav je pokušavala da dobije više od onoga što joj je kamen pružao. Tražila je u njemu ono što je zamislila da jeste. Želela je da u njemu probudi ono najlepše, što je realnosti počelo da nedostaje ili zapravo nikada nije ni postojalo. Kamen nije bio spreman na buđenje i nastala je Bol. Kako bi sprečio da Bol ostane kod njega kao nezvani gost, usmerio ju je ka Ljubavi i promenio pravac. Ukoliko nju razboli, onda se više neće se osećati ugroženo i tako bi nadomestio nedostatak usamljenosti u svojoj patnji. Bol je krenula ka Ljubavi pokušavajući da joj umanji vrednost i uništi sve kvalitete kako bi kamen povratio svoju jačinu. Ljubav je plakala, delovalo je da će nestati. Mržnja je ustala iz dubokog sna i pohrlila sa paketom maramica ka njoj. Pridružli su joj se bes i sujeta. Svi su krenuli ka Ljubavi, užurbanim hodom.
Ljubav ih je primila u goste i počela da dobija primese osobina kamena. Oponašajući ga, težila je da se uklopi u okruženje. Nije se osećala dobro u trenucima kada je odstupala od sebe i počeo je da se javlja osećaj bespomoćnosti, slabosti, obezvređivanja. To nije ona. U mnogim trenucima nemoći, pokušavajući da se vrati sebi, sva ona plemenitost koja ju je krasila se tumačila kao loša namera i manipulacija. Više niko ništa nije dobro video a ona je izgubila osećaj pripadnosti. Kamen je postajao jači, kako je ona slabila. Osećajući to sve snažnije, Ljubav je odlučila da zagrli bol, zahvali se i okrene se ka zemlji.
Iz zemlje kreće život a kamen ga zaustavlja. Ljubav je krenula ka svom prirodnom okruženju, tako što je shvatila da njena uloga nije da menja kamen već da bude ono što jeste, kako bi uz nju lišće brže listalo, cveće cvetalo, koren nikao a Sunce je svakog jutra pozdravljalo. Umesto da se skameni, postala je još toplija jer je znala da je svetu potrebno okruženje u kome se budi i cveta, a ne vene i nestaje.
Ljudi kojima treba najviše ljubavi, traže je na najbolniji mogući način.
Comments