Ljubav nema cenu ali da li ipak može da postane artikal? Često nevoljena deca imaju puno novca a opet nedovoljno da je kupe. Možda ipak ne može? Spleli smo se u paukovoj mreži traženja ljubavi, ne znajući kako da je nadomestimo i čime.
Počeli smo da se plašimo dece. Prvo se plašimo svog unutrašnjeg deteta, pa ga ne budimo. Bolje je da spava jer ukoliko ga probudimo, bojimo se šta bi sve mogli da otkrijemo o sebi. Onda takvi isti sa prividnim izgledom kompletne osobe, u polusnu nastavljamo dalje svoj život mesečara. Trudimo se da zataškamo boli i da gradimo svoju sjajnu karijeru, osobenost, postojanje a zapravo najviše, stvarajući "ugled". Sve tako do trenutka dok ne vidimo koliko smo porasli. Raste egoizam, hrane se prestiži, nižu se titule ali dete i dalje spava. Onda dalje nastojimo da ispunjavamo sva očekivanja, i nastavljamo da gradimo svoju kulu u obliku lavirinta, na putu do sreće. Nameće se tom starom detetu novi zadatak, treba napraviti porodicu. Društvo čeka. Nailazi strah od novog deteta. Kako sada vaspitati novo dete i učiniti da bude zdravo, dok je ono drugo i dalje bolesno. Dobro je da to niko ne zna. Odlučimo se da ne budimo staro dete jer kroz novo ćemo sve rešiti. Neispoljene emocije, nedostatak ljubavi, nemoć, neiskazane potrebe, potisnuta osećanja nedovoljne vrednosti, neostvarene snove. Sve što nas je bolelo, može novo dete sa dovoljno zavoja da ublaži, previjajući rane. Međutim dolazeći na svet, novo dete ubrzo shvata da zavoj ne može da ublaži bol i rana neće da zaraste, a onda tako maleno ne znajući mnogo o svetu prihvata bol kao ljubav. Počinje da boli još više i traži pomoć ali s obzirom da je ne dobija, smatra i dalje da je to ljubav, pa je širi.
Novo dete je u uverenju da čini dobro starom ispunjavajući sve one želje koje staro nije uspelo. Želi da ga učini ponosnim. Nastavlja da zaslužuje ljubav kroz nametnute vrednosti i tuđa očekivanja.
Staro dete nastavlja dalje da jača svoj površinski oklop hladnokrvnog ratnika. Još malo veća plata, pa novo priznanje i nestaće osećaj manje vrednosti jer "ugled"raste. Često pomisli staro dete: "Kada se kupi još jedan auto, dokazaću detetu da vredim a i ono sa mnom." Međutim u trenucima slabosti, javlja se ponovo osećaj odbačenosti, pa kreće nova misao kao alat za borbu s emocijama. "Sada ću da savladam još jednu veštinu kako bih dokazao ljudima veličanstvo svog bića i dete će videti šta moć uticaja znači. Mogu malo i da ih stavim u zavisnički položaj, moj izgrađeni status to dozvoljava." Nadovezuju se misli jedna na drugu kao cigle kuće koja ima razrušeni temelj. Onda se javljaju osećanja kod novog deteta. Počinje da se budi osećaj ljubomore pa je grli i sujeta. "Ne može neko da ima više i da bude bolji od mene", pomisli često novo dete, ne znajući da se staro uvek upoređivalo sa decom rođaka i u tim trenucima nije bilo grljeno. Krene vapaj za ljubavlju ali nedobijena je pa ne zna kako izgleda , i onda nastavlja da prati bol, ono poznato. Novo dete kreće da prati sigurne obrasce i da dobija nagrade i priznanja dok staro kupuje još stvari pokazujući zahvalnost novom detetu.
Jedne srede novo dete je sedelo u čekaonici kod lekara i posmatralo porodicu preko puta stolice na kojoj sedi. U tom trenutku drugarica iz školske klupe, hrli u zagrljaj svojoj majci. Ugledavši to poželelo je da zatraži isto od svog roditelja ali tada se budi staro dete i roditelj ne zna kako da ga pruži. Ne oseća se prirodno, oseća se čudno. Osim kada ta slika ne bude pred publikom odavanja priznanja i divljenja, onda to bude ok. Tada je u sigurnom osećanju komfora. Hvalospevi su neophodni, postaje prijatnije kada zna da će zbog toga ego biti još veći. Javlja se mir u telu kada novo dete ima isto ili više od deteta preko puta stolice na kojoj sedi. Pažnja je tu, valjda je to isto što i ljubav, pomisli često novo dete. Svi čekaju isto u toj čekaonici, samo se deca drugačije osećaju.
Dalje novo dete nastavlja svoj rast s istim zavojem, samo novim flasterima koji na površini deluju dezinfikovano. Rana je sve dublja a bol sve tiša jer jecanje je dozvoljeno samo u četiri zida.
U ovakvom društvu odrastaju danas naša deca a na nama je da dozvolimo ili produbljivanje rana ili da pružimo sebi ruku i upoznamo svoje unutrašnje boli, kako bi se povrede zacelile a novi naraštaji bili zdravi.
Marža za kupovinu ljubavi ne sme da postoji. Naučimo prvo šta ona jeste kako bi bili sposobni da je pružimo prvo sebi, pa onda našoj deci a samim tim i celom društvu.
Comments