Uspomene...Koliko ta reč ima težinu. Predstavlja kofer pun emocija koje su satkane od tananih trenutaka. Lep je osećaj kada se vratimo u detinjstvo i onu bezbrižnost igranja.
Svi mi ostajemo deca do kraja života, nečija deca i ponekad nam taj osećaj smeta ali istina je da ga zapravo više volimo. Kod nekoga je to dete sakriveno u dubini tunela igra se u mraku, potajno, da ga niko ne čuje, dok kod nekolicine nas ispliva na površinu u najčudnijm situacijama i najtežim emotivnim raskolima. Retki su oni kod kojih je stalno prisutno i nosi se sa svakodnevnim situacijama. Ti ljudi jesu posebni.
Takav je bio i Miša, vrlo transparentno dete. Predivno stvorenje, sa nevinim dečijim osmehom, spontanog ponašanja i još spontanijeg smisla za humor. Datumi i imena nisu bili njegova jača strana. Uvek je voleo izazove a adrenalin je bio način njegovog života. Njegovo energično bivstvo uvek je težilo ka novim uzbuđenjima. Bavio se padobranstvom.
Gledajući njega kako skače i njegova sestra je dobila neopisivu želju da krene u isti poduhvat. Jednog majskog jutra poželela je da bude ptica i nauči kako se leti. Tog jutra sunce se osmehivalo a nebo skriveno namigivalo, strah je bio izostavljen. Obukla je padobransko odelo, zaboravila štitnike za uši i izostavila kapu za glavu ali imajući u vidu kolika joj je dimenzija glave, smatrala je to dobrom odlukom. Nemir je ubrzo rešio da odustane a ona je ušla u avion. Srce je počelo ubrzano da lupa, a udah je postajao sve kraći. Kreće skok u slobodu, skok u bezgraničnu lepotu življenja koji stvara osećaj neverovatne sigurnosti iako nema baš nekih osnova za to u datom trenutku. Slobodan pad od četrdeset i pet sekundi je prošao, adenalin se spušta, i ona postaje ptica. „Koliko su one srećne zato što imaju krila“, pomislila je u trenutku. Poželela je da svakoga dana bude ptica, zbog neverovatnog osećaja lakoće, slobode i pogleda koji zaustavlja dah. Pri samom sletanju joj je opet ponestalo vazduha ali ovog puta zbog neizmerne sreće. Zagrlila je svog brata snažno i bila mu beskrajno zahvalna na omogućenom iskustvu. Uprkos jarkoj želji da se zabeleži taj trenutak i napravi zajednička fotografija, ona ipak nije napravljena. Nekako je nedostajalo vremena za to.
Jednog martovskog jutra Miša je poželeo da bude ptica ali ne obična ptica. Poželeo je da raširi krila i vine se više nego što je mogao da dosegne. Sunce je ovog puta bilo namršteno a nebo je spavalo. U tom naletu želja za novim i drugačijim iskustvom, izgubio je privilegiju običnog i jednostavnog, ali je ispunio sebi želju da bude u večitom letu.
Nema vremena za retroaktivno slikanje i iznova proživljene momente. Prolaznost je činjenica koju često zaboravljamo. Smrt ne boli, koliko boli žal za propuštenim trenucima, nedovršenim rečenicama, neuspunjenim željama i neizgovorenim rečima.
Ne dozvolite da vas ego, lenjost, obaveze i nametnut tempo života odvoje od pravih vrednosti i uskrate trenutke koji zapravo i jesu dragocenosti života.
On jeste i dalje ptica u svom letu ali ne zemaljskom već nebeskom.
Ona je poželela samo jednog lutajućeg albatrosa, kako bi mogla ponovo da poleti.
Comments