Kada kažemo da smo ponosni roditelji, to često ima indikaciju ka tvrdnji da smo dete izveli na pravi put. Šta je zapravo pravi put i kako biti dobar roditelj ukoliko, ni mi nismo dobro? Da li smo se ikada zapitali, jesmo li zaista dobro?
Šta znači biti dobro?
Izazov je izvesti sebe na pravi put a još izazovnije nekog drugog. Problem je što često nismo spremni, a kao društvo još nespremniji. Onda roditelj vodi bitku kako sa sobom tako i sa drugima. Teško je...
Sa druge strane ima i onih koji su uspeli. Šta sada znači uspeti, i to je pitanje. Da li je uspeh štiklirano ispunjenje normi društva, sistema ili duše. Šta treba da se štiklira?
Izvinite, a da li znamo da volimo? Nismo sigurni. Teško je...
Onda dođe dete kome je ljubav usađena kao pelcer u duši, koje je naučeno empatiji, koje voli da deli, kome je smeh sinhronizovan s otkucajima srca. Dete koje zna da napravi razliku između dobrog i lošeg.
U to dete se ulagala ljubav koja je trebala da bude podeljena dalje, ali kako to neko da vidi ukoliko nema oči ljubavi, već pogled bola. Teško je...
Da bi se obostrano ljubilo, treba da prethodi mnogo grljenja. Opet se vraćamo na to, a šta je ispravno?
Ljubav može da se širi samo ukoliko učimo decu da budu vesnici radosti.
Jedan mali heroj, je to i bio. Vesnik radosti, pun ljubavi, nevinog osmeha i širokog srca.
Mali vesnik radosti je znao šta je dobro a šta loše. Mali vesnik radosti je naučen da grli.
Mali vesnik radosti, ne zna da nanese bol jer to nikada nije video, a i kada je možda osetio, bio je nakon toga čvrsto grljen. Malom vesniku radosti je mržnja strana. On ne zna da mrzi jer zašto bi, kada može da voli. Znao je jedno, a to je da štiti. Kako je to znao, pa video je da dobro treba da se brani, a ne loše. To je i uradio. Loše je došlo a on je želeo da zagrli sve, onim dobrim što je imao. Naučio je da deli. Uspeo je.
Uspeo je da sačuva mnoga srca koja možda više ne bi kucala, a još više ona, koja bi bila skrhana od bola. Učinio je mnogo jer je produžio vreme. Znao je da je vreme najskuplje. Bespovratno je, nema cenu, a definisano je trenutkom. Trenutak ne može da se izmeri, a često puno košta. Teško je...
Možda i dalje ne znamo da li učimo decu dovoljno, na pravi način i iskreno ali ono što sigurno znamo jeste, da je Ema naučila nas.
Pokazala nam je šta znači biti ljubav, dati je bezuslovno, deliti bespovratno, boriti se za pravdu i braniti slabije.
Kukavice za život više nemaju opravdanje, jer svaki argument odbrane poduprt izgovorima će biti oboren. Ukoliko smo sada pali kao društvo, hajde da ustanemo kao ljudi u pravom smislu te reči i podsetimo se, šta znači biti čovek.
Opet se postavlja pitanje, šta uistinu znači biti čovek?
Verujem, da nam je Ema pružila odgovor...
Izgovor više nemamo, već samo odgovornost za dečije duše.
Teško je...
Posvećeno Emi Kobiljski🙏
댓글