Petar je mislio da sve zna, sve dok se jednog dana nije probudio i shvatio da ne zna ništa.
To je bilo jedno bolno saznanje. Tada je imao 55 godina. Neki to smatraju idealnim zrelim godinama ali se on osetio kao da mora ponovo da se rodi i počne ispočetka. Porođaj boli pa tako i mi moramo proći kroz određenu količinu bola, kako bi promenili sve one stvari, kod sebe, koje nam nisu služile. Jednog teskobnog jutra kada je njegovom sinu dijagnostikovana spinicerebelarna degeneracija, prva pomisao je bila: ”Kako je to moglo meni da se desi. Ovo nije moj svet, ja to nisam zaslužio.” Tada svet postaje nešto drugo. Postaje onaj svet koji smo gledali na filmovima. Sve ono što se dešava drugima deluje često nerealno kao mogući scenario našeg života.
Veoma mu je bilo teško da prihvati cinjenicu da mozak njegovog sina ne može ikada da se oporavi, ne znajući da se teže oporavlja onaj koji je kreran pod tuđim uticajima, uverenjima, obrascima i koji se razvijao u okruženju gde su nametnuti parametri vrednosti.
Noseći sa sobom ta uverenja i sva moguća priznanja, diplome, naučen da dostigne iste, kako bi bio vrednovan od strane društva, nizao uspehe, takmičio se sa živima, takmičio se sa mrtvima, stizao je tamo gde cilj i ne treba da postoji. Sam pravio odredišta i uporišne tačke pritiska a zapravo nikada nije uspeo da sustigne sebe jer je naučio sve, ali nije naučio kako da misli. Služio je umu a ne on njemu i na taj način nije živeo, već robovao.
Sve je počelo kada je moć slavila sa prestižom ne mareći za prijatelje, suprugu i dete, za koje se najmanje imalo vremena. Petar je bio najbolji u ugađanju sebi i na tom putu, opijen ciljem, često nije birao sredstvo. Nipodaštavao je sve ljude koje je imao oko sebe, varao suprugu, izdao prijatelje, ophodio se loše prema kolegama na poslu i smelo hranio svoj ego sujetom, pohlepnošću i niskim pobudama.
Kako bi bio potpuna podrška svom sinu u tom trenutku, morao je da napusti trenutni posao. Supruga mu je preminula par meseci pre toga, tako da je bio sam. Bila je tu Andrea, tadašnja devojka ali Andrea nije želela tu obavezu, tako da je spakovala svoje kofere i otišla. Petar je imao svoju veliku kuću koja je bila prazna, zapravo ne potpuno, bila je ispunjena gorčinom i patnjom.
Trenutak kada mu je supruga preminula doveo je do smanjenog nivao pohlepničkih činova ali ne i potpunog nestajanja. Nakon toga je usledila bolest sina, a sada činilo se, onoga što je najviše voleo, prestiža na poslu.
Sve je nestalo osim ljutnje i ogorčenosti koje su dozivale bes, ali on je bio zauzet u slađenju gubitka moći. Nije mu se žurilo. Oholosti više nije bilo mesta tu, bes je onda konačno stigao ali ne želeći da samuje, prizvao je suze. Petar se iznenadio zato što ih još uvek ima. Ne seća se kada je poslednji put zaplakao. Delovalo je kao prvi put, kao novo rađanje.
Ostao mu je jedino sin koji je u tom trenutku sa svojim fizičkim oštećenjem mozga bio sposoban da rezonuje bolje od svog oca. Otac je izgubo identitet a sin je imao još malo vremena da mu pomogne, da ga ponovo stvori dok još ima motoričke funkcije.
Sujeta i ozlojođenost su i dalje tu, kao večiti saputnici promašenog života. Petar više nije bio siguran da li je on podrška sinu ili sin njemu ali je jedino znao da je dobio poslednju priliku, da se ponovo rodi.
Sve ono što činite drugima ste već sebi uradili.
Comments