„Zbog čega imaš toliko izraženih linija na čelu?“ Mladost je upitala Starost.
„Mnogo sam putovala “, odgovorila je Starost.
„Kako to misliš?", nastavila je Mladost.
„Pa vidiš, te linije su moji životni putevi, stranputice i po koji ćorsokak“, odgovorila je Starost.
„Zbog čega su ti toliko duboke rupice na obrazima?“, nastavila je Mladost.
„Uvek sam se glasno smejala“, odgovorila je Starost.
„A te pege na rukama, od čega su nastale?“ Mladost je nastavila ispitivačkim tonom.
„Pa moje sunce u kosi je bilo dobar prijatelj i mojim šakama, često ih je obasjavalo kada su bile usamljene. Postali su nerazdvojni prijatelji. Mada, i radile su revnosno. Volele su da stvaraju. To je znano kao učinkovita tradicionalna metoda lečenja, kada anksioznost dođe u goste. Kada god bi me obuzeo nemir, ruke bi krenule nešto da rade“, odgovorila je Starost.
„Mhm, a kako su nastali ti ožiljci na nogama?“,upitala je sumnjičavo. „Od najuzbudljivih proživljenih trenutaka u zivotu", nasmešila se Starost.
„Kako to misliš?“, upita Mladost iznenađeno.
„Zajedno smo kreirali uspomene, neprocenjivih vrednosti. Pa pri svakom padu, ja sam bivala jača. Mada, zapravo to i nisu pravi ožiljci i padovi. To su ovi na srcu ali oni se ne vide.
E oni su mi pravo blago. Uz njih sam rasla, sa njima sam se budila , njih sam grlila i često sam sa njima plakala. Uprkos svemu tome, vremenom sam ih toliko zavolela da im samo mogu reći, „hvala“. Svakog dana im se zahvaljujem jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni ovih bora smejalica“, odgovorila je ushićeno prisećajući se svojih uspomena.
Mladost je pogledala zbunjeno, uplašenim pogledom.
“Meni sve to deluje zastrašujuće... Ne izlažem se suncu da mi koža ne bi ostarila, želim da je zaštitim. Lice mi je uglavnom ozbiljno, kako bih sačuvala mladalačku lepotu. Više se osmehujem, nego što se zaista iskreno smejem, kao i većina mojih prijatelja. Smatram da se i mom dečku više tako dopadam. Trudim se da kontrolišem mimiku jer mogu stvoriti bore, a one su mi istinska noćna mora. A ožiljke mislim da i nemam, uvek sam se pazila."
Starost se okrenula ka njoj, pogledala je oštroumno i nastavila.
„Ukoliko se plašis smeha, ožiljaka i bora, ti se zapravo plašiš i života. Da bi zaista uspela nešto istinski da doživiš , potrebno je da prekineš svoj proces fotosinteze, promeniš prijatelje i pronađeš novog dečka sa kojim će ti život biti smeh bez potrebe za štopericom.
Zagrli život i tada konačno počni da ga osećaš. Možda baš u tom trenutku možes pogledati svoj odraz i uočiti razliku, između sebe i biljke. A što se ožiljaka tiče, ukoliko ih nemaš na srcu, onda verovatno ne umeš ni da prepoznaš emocije. One do tebe nisu našle put. Da bi ih iskusila, srce mora biti otključano. Zbog toga te savetujem da prvo pronađeš svoj ključ, kako bi se osmelila da udahneš život punim plućima i dopustiš mu da te odvede do najlepših destinacija.
Bore su ponosni nosioci uspomena baš kao i ožiljci. Oni na duši su satkani od jedinstvenih osećanja koje nosi ljubav. Ljubav prema životu.
Sve je to lepota življenja ali zapravo, nemaju svi privilegiju da uistinu žive.
To je privilegija samo hrabrih ljudi.
Comentarios