Dečaci su jaki, oni ne iskazuju emocije. Slabići plaču, suza nije za dečake. Samo za devojčice. Dečaci su hladni i suzdržani. Hrabrost se podrazumeva. Mali vojnici treniranog vojničkog duha koji nose štit kako bi odbranili druge. Sve ovo često roditelji govore deci u samom periodu odrastanja i nesvesno kreiraju njihove uloge borbenih vukova. Neretko zbog toga dečaci odrastaju u vojničkom duhu emotivne suzdržanosti. Dečacima se od ranog detinjstva usađuje spartanski duh koji ne ostavlja prostor za pitanja. Jačina je vrlina.
Kao mali dobijaju obeležje ratnika zbog čega kada odrastu postaju muškarci sa nerazvijenim delom za emotivnu bliskost i otvorenu komunikaciju. Sam čin emotivnog vezivanja u vezama je često teži od bilo kog poslovnog cilja. Emotivni bol koji jednom osete u vezi pri raskidu, je teže podnošljiv nego fizički jer su fizički naučeni da izdrže, a emotivni im je stran. Kada dođu do saznanja da su tu najslabiji, nemaju kapacitet da to prihvate kao lični razvoj već kao neuspeh, zbog čega im je potrebno mnogo više vremena kako bi dopustili sledeći naboj emocija.
Sada živimo u vremenu podvrgnutom izgradnji igla, umesto kuća sa temeljom toplog ognjišta. Bilo kakvo iskazivanje emocije, ukazuje na slabost. Onda se pitamo, zbog čega imamo porast anksioznih i depresivnih ljudi, kao i povećan broj samoubistava. Emocije nisu tu da se automatizuju već da se ispolje, rečima i delima.
Dečaci često nose svoj štit kao oklop duše gde se zbog bojazni slabosti plaše da skažu svoja osećanja. Ne znaju koliko bi ta slabost bila tolerisana od strane društva.
Spustite štit svojiim dečacima i dozvolite im da plaču. Dozvolite im da budu slabi, dozvolite im da vole, dozvolite im da vas grle čvrsto i ljube.
Dozvolite im da budu nežni i ponose se svojom emotivnom stranom jer će sutra takvi, biti samo bolji svojim saputnicama, svojoj braći i sestrama, svojim prijateljima, svojim roditeljima...svima.
Dečacima je dozvoljeno da plaču kao i devojčicama.
Comments