"Dođi, sedi pored mene", rekla je svojim umirujućim glasom. Ljuljala se na svojoj omiljenoj drvenoj stolici, čekajući, svoje novo omiljeno piće, čaj. "Želim da ti pokažem nesto", nastavila je uporno. "Evo dolazim bako, čaj je uskoro gotov."
"Šta je toliko hitno?" "Vreme." U redu, ako ti tako kažeš."
Ana je sela pored, svog životnog učitelja i mentora. Ona nije imala roditelje, imala je samo baku, od koje je mnogo naučila. Vodila se njenim savetima i pratila smernice, znajući da baka zna put, jer je isti prošla.
Otvorila je jednu veliku ukoričenu knjigu, oduvala prašinu sa iste i počela.
"Ovo je moja knjiga snova, Ana.", rekla je. "Molim?" zapitala je Ana začuđeno.
" Ne razumem...", nastavila je. "Ovde sam zapisivala sve sve svoje snove i želje, mnogi imaju sliku pored teksta, ali malo njih i realizaciju..."nastavila je.
"Počećemo od ove slike na prvoj strani." "Ko je to?", upitala je Ana. "To je dečko u koga sam bila zaljubljena, neizmerno, pre nego što sam upoznala tvog dedu." "Šta se desilo, zbog čega niste ostali zajedno?", nastavila je Ana." On je tada želeo da ode iz ove zemlje, a ja nisam bila spremna da ga pratim. Zbog čega sam i odustala od nas. I dalje se pitam da li sam trebala i pitaću se i kada odem s ovog sveta jer nikada nisam prestala da razmišljam o njemu. Možda bi to bila pogrešna odluka ali da sam probala barem bih saznala. Ovako mi samo ostaje da se i dalje pitam.", rekla je melanholičnim glasom.
Ana je tužno pogledala, a baka je nastavila.
Okrenula je sledeću stranu. "Ovoj želji pripada više strana. Toliko sam volela da slikam...Ovde sam zalepila neke od svojih dela koje sam kreirala kada su emocije bile toliko snažne, da nisu mogle da se zadrže u telu. Morale su da izađu na površinu a najbolji način za izražavanje istih je stvaranje.
Neka od najlepših dela su nastala od najsnažnijih emocija, čak više od onih bolnijih. Začudila bi se kakav je umetnik, bol, vrsni stvaralac. Ovih slika ima još, čuvam ih u posebnoj kutiji čiji ću ti ključ dati. Nikada ih nisam pokazivala a večito sam maštala o izložbi. A šta sam sve još mogla da kreiram, zna samo moja glava i srce koje i dalje pati za tim nedostatkom."
Ana je pogledala još tužnije i ne pitajući ništa, nastavila. "Šta je na sledećoj strani bako?"
"Oduvek sam smatrala da su putovanja najbolja edukacija koju osoba može da dobije u životu", nastavila je. Otvaraju vidike, šire percepciju, ruše norme, stvaraju reference i kreiraju bogatsvo uspomena kojima se uvek rado vraćamo. Samo za mnoge destinacije, nekako nisam imala vremena. Uvek je nešto bilo preče, tražila sam izgovor u novcu, a zapravo nisam imala kao prioritet putovanje, već neke druge stvari koje me zapravo nisu toliko činile srećnom, ali su ispunjavale kriterijume društva. Sada bih poželela, da imam samo još malo vremena da proputujem. Barem još godinu dana života.
Kada bih mogla da još jednom ugledam svetla Pariza, bacim novčić u fontani Di Trevi, jer je želja još uvek pregršt, osetim miris kafe u Kolumbiji i ugledam čarobne boje trešnjinog cveta u Japanu...
Da mogu da dobijem još jednu priliku, mnogo toga bih drugačije uradila.
Treba mi samo još malo vremena", uzdahnula je.
"S'obzirom da sam ja svoje prilike propustila i usled nedostataka hrabrosti pokorila se strahu od nepoznatog, tebi želim, draga moja Ana, da ka svojim snovima hrliš uvek hrabro i pažljivo osluškuješ svoje unutrašnje biće, jer jedini parametar ka odluci treba da bude, dobar osećaj." Okrenula je glavu na drugu stranu, uhvatila je za ruku i pre poslednjeg izdisaja rekla:
"Ukoliko ti stvara radost i mami osmeh na lice, odluka mora biti dobra. Staza često ne bude onakva kako smo je mi zamislili nego još bolja, ukoliko imamo hrabrosti da pustimo dušu da je oslika najlepšim bojama. Osluškuj pažljivo svoje unutrašnje JA, i veruj mu. Ono će nastaviti da te vodi, sada kada mene više ne bude bilo."
Comments