Mi nismo došli ovde da odlučujemo kolika je vrednost nečijeg života, već smo došli da svojim postojanjem ulepšamo taj isti život. Ovo su retki trenuci kada je jednakost zajedničko ime. Nije bitno ko ste, gde živite, kom društvenom sloju pripadate, koji auto vozite, kolikom količinom novca raspolažete niti kako izgledate. Bitno je samo da pokažete solidarnost i empatiju prema drugima, a ukoliko ste ih usled različitih životnih okolnosti izgubili, pravi je trenutak da se pronađu. Pokušaj, da se barem na kratko suzbije ego i bahatost vremena u kome živimo na mikro nivou, veliki je uspeh za celo čovečanstvo. Strepnja je tu kao podsetnik a opravdan strah kao opomena.
U trenutku kada pišem ovaj tekst, naši životi su promenjeni na globalnom nivou. Nismo sigurni, da li smo akteri španske serije, američkog filma, deo scenarija francuskog režisera ili smo 'pak samo deo jednog velikog eksperimenta. Čini se kao festival svetske kinematografije, ponekad kao skrivena kamera a najmanje kao realnost.
Pokorili smo se neizvesnosti. Postali smo svesni svog prkosa, pa smo sada odlučili da pozitivnim doprinosom odgovorimo pretnji koja nam je pokucala na vrata. Koliko će ona biti spremna da nas sasluša, zavisi od naše brzine učenja i primene.
Koliko bi nam bilo teško da se osmehnemo prodavcu na kasi, znajući da nam je poslednji put da ga vidimo?
Koliko bi nam bilo teško da ustupimo mesto starijoj osobi u autobusu, znajući da je poslednja prilika za to?
Koliko bi nam bilo teško, da prevedemo slepu osobu preko ulice, a da ne mislimo o tome koliko žurimo u tom istom trenutku?
Koliko bi nam bilo teško da saslušamo starije od sebe u čekaonici jer možda oni nemaju drugog sagovornika?
Koliko bi nam bilo teško da doniramo krv svima onima koji trenutno imaju samo jednu želju i koliko bi nam bilo teško da za te iste, pošaljemo, sms poruku, ne sumnjajući u iskrenost fondacija?
Koliko bi nam bilo teško da ne izostavimo reč "hvala "svima onima koji svojim sitnicama upotpunjuju naš svakodnevni život ?
Koliko bi nam bilo teško ukoliko znamo da postoji samo još jedna prilika za to?
Žurba je postala sinonim za ljude koji ne znaju kuda su pošli, kome i zbog čega. Sada kada je svet stao, više nikuda ne žurimo, ništa nije neophodno sem hrane, vode i lekova i sve može da sačeka.
Svakoga dana možemo biti ta osoba koja će nekome, svojim jednostavnim postupkom ulepšati dan, probuditi nadu i vratiti veru u ljude, onda, kada im je najpotrebnije.
Ishod scenarija nećemo znati do samog kraja ali do tada nam preostaje da iznesemo ulogu filantropa koja nam je dodeljena.
Neka to bude danas i zauvek.
Tekst je napisan kada se prvi put pojavio Covid-19
Comments