Probude se, umiju lice, pogledaju se u ogledalo, ne dopada im se izraz. Nameste onaj prepoznatljiv, krenu u novi dan. Skuvaju kafu, ne dopada im se ukus, opet isti izraz. Oblače svoju odeću, pomisle kako neko drugi ima bolju, opet isti izraz.
Gledaju te, prilaze, smetaš im ali ne govore ništa, tu je samo, opet isti izraz. Budiš im zavist, sujetu, ljubomoru, sve ono najniže. Mrzeli bi te ali moraju da te “vole” i zato ostaje, isti izraz.
Malo se odalje jer sujeta nije nahranjena a ljubomora je još gladnija. Traže snagu jedni u drugima, tako da bi se glad podmirila, razmene par toksičnih reči i egom se zagrle.
Onda se okrenu, nasmeju ti se, kako bi ti mogao ponovo da vidiš taj isti izraz. Nekada im bude teško, izustili bi svoje slabosti ali čekaju tebe jer znaju da ti menjaš izraz, zato se samo snishodljivo pojave, da znaš da je njihov izraz i dalje tu.
Vraćaju se svojoj kući, umiju se, pogledaju svoj odraz, osećaju se čudno ali ne znaju kako da ispolje svoje porive, strahove, frustracije, jer imaju samo jedan izraz.
Sutradan je opet isto, tangiraš ih, smetaš im, udaraš na njihov lažni osmeh. Pozivaš ih na iskrenost ali oni imaju, opet isti izraz. Boliš ih toliko da bi ti rekli ali ne mogu, jer šta će onda, kada im spadne njihov izraz. Moraće da se suoče sa svojim neiskrenim rečima, lažnim osmesima i nemoralnim mislima.
Zato oni nastavljaju da nose svoj izraz, a ti budi dosledan svom iskrenom osmehu, ljutnji, sreći, tugi, dok ne dođe ravnodušnost, a doći će.
Oprosti im, jer nisu svesni koliko taj lažni osmeh može da povredi iskreni i zbog toga, nastavljaju. Ti nastavi da im prkosiš svojim jer jedino na taj način možeš nekada da utičeš na stvaranje više iskrenih izraza lica koja će pratiti pogled.
A svi znamo da pogled i iskrenost nikada, ne idu u šetnju jedno bez drugog.
Comments